MLADEN PETKOVIĆ: život u kolicima
Pozdrav, Mladene. Možeš li ukratko da se predstaviš? :)
Ja sam Mladen Petković, tridesetogodišnji ekonomista po profesiji, lingvista iz ljubavi, bivši sportista u disciplinama za osobe sa invaliditetom, koji se kreće nešto drugačije od većine, kolicima, te nailazi na različite poteškoće u društvu. Počevši od detinjstva, školovanja, zaposlenja, pa sve do danas. Naravno, kao i većina nas “posebno sposobnih”, čije su potrebe ne posebne, već se samo na drugačiji način zadovoljavaju, nalazim načine da živim što kvalitetnije moguće.
Jedan od većih problema sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom je proces zapošljavanja. Ti si sada uspešan ekonomista, ali - kako je izgledala tvoja potraga za poslom?
Nakon školovanja, počevši od srednje ekonomske, pa sve do osnovnih i master studija na ekonomskom fakultetu, došlo je vreme za traženje posla. Danas, jedna vrlo osetljiva i teška tema koja se, bar prema mom iskustvu, graniči sa nemogućim ukoliko je situacija dodatno otežana te kandidat, pored svih kompetencija i znanja, ima i bilo koju vrstu invaliditeta. Hiljade i hiljade konkursa, programa, praksi, projekata... ali nikako nisam uspeo da dođem do koraka da dobijem šansu kojom bih pokazao ko sam zapravo, te da me ograničeno ili drugačije kretanje ne definiše kao “automatski nepodobnog”, što je najčešće bio slučaj. Mnogo puta sam, putem telefona, od regrutera dobijao odgovor da nisam prošao, odnosno dobio posao, zbog toga što kompanija nije prilagođena u skladu sa mojim potrebama, te da će se javiti. Trenutno sam zaposlen i radim u kompaniji koja je prepoznala moje kvalitete i potpuno se prilagodila mojim potrebama, te mi dodatno olakšala život i privatno, kupovinom elektromotornih kolica.
Uspeo sam se zaposliti tako što sam “dosađivao“ svim kompanijama koje su tražile kandidate mog profila, do te mere da dobijem šansu za intervju, te pokušam da razbijem predrasude i pokažem da među nama ima izuzetno sposobnih i kvalitetnih ljudi, u svim oblastima društva.
Kako "razbiti predrasude" kod poslodavaca? Da li je potrebna neka šira edukacija ili, eventualno, dodatne zakonske odredbe?
Po mom mišljenju, ovaj izuzetno važan problem potrebno je rešiti sistemski. Neke od ideja bi bile, recimo, postojanje specijalizovanih HR menadžera, koji bi radili u javnom ili NGO sektoru i bavili se isključivo zapošljavanjem osoba sa invaliditetom, u skladu sa njihovim kvalifikacijama i mogućnostima. Da budu spona između poslodavca, koji ima predrasude i strah od nepoznatog jer se prosto nije suočio sa takvom situacijom ranije pa često reaguje pogrešno; i nas, kojima je potrebna podrška kako bismo pokazali ono što možemo. Takođe, mislim da je dobro da postoji sajam zapošljavanja koji je selektivan, odnosno samo za osobe sa invaliditetom, kako bi poslodavci dobili mogućnost da ih bolje upoznaju. Sve navedeno je jedino moguće uz ogromnu podršku institucija i nadležnih organa, ali pre svega porodice i prijatelja.
Svakako treba pronaći način, kroz projekte, programe, manifestacije raznog tipa, da osobe sa invaliditetom budu vidljive poslodavcima, ali i da institucije izmene zakonski okvir, te utiču na to da svaka kompanija, bez obzira na delatnost, broj zaposlenih i veličinu, mora biti jednako pristupačna svim društveno osetljivim grupama.
Da li si se ikada susreo sa bilo kakvim poteškoćama i da nisi uspeo da završiš svakodnevne poslove samo zbog toga sto si u kolicima?
Ako grad sagledamo iz perspektive osobe koja je u kolicima, pravo je pitanje gde nema prepreka. Mnoge javne ustanove nemaju rampu, ili je imaju zarad ispunjenja forme, ali je napravljena tako da je nemoguće savladati ni pod kojim uslovima. Lift i prilagođen totalet je zaista retkost u gradu. Bilo je mnogo situacija u kojima bez pomoći i podrške porodice i prijatelja ne bih mogao da završim ono što sam planirao, pa ću navesti samo neke. Nisam mogao da glasam jer glasačko mesto ima stepenice pa su me morali nositi kako bih to svoje pravo iskoristio; studentska poliklinika uopšte nije pristupačna ukoliko je student osoba sa invaliditetom koja se otežano kreće, itd... Primetno je da se stvari, iako veoma sporo, menjaju na bolje, ali samo u smislu fizičkih barijera sa kojima se suočavamo. Mentalne su i dalje izuzetno prisutne i na tome bi se moralo mnogo raditi. Prosto rečeno, neophodno je kontinuirano sprovoditi aktivnosti kojima bi pripadnici osetljivih grupa imali priliku da budu vidljiviji, a da se ostali članovi društva češće susreću sa nama, u svim sferama, kako bi prihvatili da su baš razlike ono što nas čini svojima, te da ih moramo negovati i čuvati. Manimo se principa da, ukoliko je nešto po bilo kom osnovu različito, odmah osuđujemo i odbacujemo.
Da li si ikada pretrpeo bilo koji oblik diskriminacije?
Nisam se suočavao sa direktnom diskriminacijom bilo kog tipa, osim ukoliko u to ne računamo uskraćivanje prava zbog postojanja tehničkih barijera. Tokom odrastanja i školovanja (osnovna i srednja škola) vrhunac su bili neprimereni pogledi i pitanja, a sve iz neznanja i straha od nepoznatog, što iz ove perspektive u potpunosti razumem. Tokom studija nije bilo baš nikakvih razlika niti bilo čega negativnog, definitivno jedan od lepših perioda. Na poslu negujemo razlike u svakom smislu i to je jedna vrlo prijatna sredina gde su ljudi maksimalno prihvaćeni. S obzirom na to da sve polazi od kućnog vaspitanja, mislim da je ključ u tome da roditelji deci na vreme i ispravno objasne da razlike nisu nešto strašno i loše.
Šta za tebe znači društvena različitost?
Društvena različitost je osnovni pokretač rasta i razvoja društva u svim oblastima. Ako svi misle isto, onda niko zapravo ne misli, tu napretka nema. Iz različitosti moramo učiti i poštovati je na svim nivoima.
Na kraju, šta bi poručio svojim vršnjacima koji su suočeni sa bilo kojim vidom invaliditeta?
Pre svega, da prihvate sebe, jer će im to kasnije umnogome olakšati dalji razvoj, da ne odustaju od svojih ciljeva, ali i da se udružuju i međusobno pomažu, budu što aktivniji članovi društva, kako bismo ovaj svet zajedno učinili lepšim mestom za život.